Ukoliko često kritikujete sebe i smatrate da niste dovoljno dobri, pokušajte ovu vežbu kako bi vratili samopouzdanje i veru u sebe…
Louisa Hay smatra da smo mi sami odgovorni za svoja iskustva i da svaka naša misao kreira našu budućnost. Svako ponekad pati od griže savesti, čak i mržnje prema samom sebi, a najgori je stav: „Ja nisam dovoljno dobar.“ U svom delu „Kako isceliti duh i telo“, ona objašnjava i daje primere za vežbe pomoću kojih možete odbaciti ovaj stav i pojačati sampoštovanje.
Zamolim pacijenta da uzme malo ogledalo, pogleda se uoči, izgovori svoje ime i kaže: „Volim te i prihvatam te tačno takvog kakav jesi.“ Mnogima je to vrlo teško. Retko naiđem na mirnu reakciju, a još ređe da neko uživa u ovoj vežbi. Neki plaču ili su blizu suza, neki se razljute, neki omalovažavaju izgled svog lica ili karakterno svojstvo, a neki uporno tvrde da to ne mogu učiniti. Imala sam pacijenta koji je čak bacio ogledalo u drugi kraj sobe i pokušao pobeći. Trebalo mu je nekoliko meseci da uspostavi vezu sa sobom u ogledalu.
Ja sam se godinama gledala u ogledalo samo s kritikom na usnama prema onome što sam videla u njemu. Prisećam se beskrajnih sati koje sam provela čupajući svoje obrve da bih izgledala prihvatljivije. Sada mi se to čini smešnim. Sećam se, takođe da sam se plašila pogledati sebi u oči. Ova jednostavna vežba s ogledalom otkriva mi mnogo. Za manje od sat vremena mogu otkriti kakav je problem osobe koja koristi ogledalo.
Pročitajte još: AFIRMACIJE LOUISE HAY ZA USPEŠAN ŽIVOT
Vratimo se sada pacijentu koji se ogleda u bezopasnom ogledalcu i sav je uznemiren. Ja mu se nasmešim i kažem: „Sada, kada gledamo u pravi problem, možemo početi uklanjati sve što nam stoji na putu.“ Tada im govorim o tome kako sebe treba voleti i nikada ne kritikovati ni zbog čega. Posmatram njihova lica dok ih pitam da li kritikuju sebe ikada. Njihove mi reakcije mnogo otkrivaju: „Pa, naravno da kritikujem sebe. Sve vreme. Ne tako mnogo kao pre. Zar ne kritikuju svi sebe?“
Na poslednje pitanje odgovaram: „Mi ovde ne razgovaramo o svima, već o vama. Zašto vi kritikujete sebe? Šta nije u redu sa vama?“ Dok govore, ja zapisujem. Često se ono što govore podudara s njihovom listom „ja treba da„. Osećaju se previsokima, preniskima, predebelima, premršavima, glupima, previše starima, previše mladima, ružnima. (Čak će to reći i oni najlepši ili zgodni). Ili ih muči što uvek kasne, što dolaze prerano, ili su suviše lenji i tako dalje. Jeste li primetili da je uvek reč o nečemu „preteranom“? Na kraju uvek dođemo do rečenice: „Nisam dovoljno dobar.“
Konačno smo pronašli glavni problem. Oni uvek kritikuju sebe jer su naučili verovati da nisu dovoljno dobri. Pacijenti su uvek zapanjeni kako brzo dolazimo do ove tačke. Tada više nemamo potrebe baviti se spoljnim efektima, kao što su telesni problemi, emocionalni problemi, problemi s novcem ili nedostatak kreativnosti. Možemo usmeriti svu energiju na rešavanje uzroka svih svojih problema: nedostatak ljubavi prema sebi.