U današnje vreme, mnogo se govori o afirmacijama kao načinu privlačenja željenog, ali se uglavnom prezentuje nepotpun i pogrešan način njihove primene.
Afirmacije su jedna grana na stablu i ne možemo ih posmatrati neovisno o celini. Knjige koje pišu o afirmacijama, uglavnom se ne dotiču stabla i njegovog korena, već svode afirmacije na verbalno ponavljanje određenih fraza. Grlo, kao kanal verbalnog izražavanja, pripada petoj čakri, ali znamo da nijedna čakra ne funkcioniše odvojeno i zasebno.
Reč afirmacija potiče od latinske riječi “affirmatio” što znači potvrda, tvrdnja. Afirmacije uglavnom izvlače na površinu problem ili nedostatak nečega ili se njima bavimo kada želimo ono što nemamo. Ako imate ljubavnog ili bračnog partnera, nećete raditi afirmaciju “ja imam partnera”, ali ako ga nemate, a želite, onda ćete nastojati pomoću afirmacije “imam savršenog partnera” privući željeno. Zapravo, verbalno potvrđujemo da imamo to što želimo. Kod afirmacija je neophodno povesti računa o suprotnoj vibraciji. Kada kažete “ja sam zdrava”, ako ste pri tome bolesni, duboko u vama će odzvanjati eho “ti si bolesna, ali želiš da ozdraviš”. Želja je u suprotnosti sa stvarnim stanjem i tu postoji jaka tenzija, poput rastegnute gume. Ako stvorimo želju i odmah odustanemo od “natezanja”, vrlo lako se može desiti da ona bude ispunjena. Zato se smatra da je neophodno stvoriti osećaj kao da već imamo to što želimo, da bismo izbegli tenziju i približili krajeve gume što bliže jedan drugom.
Imati neku želju, znači nemati određenu stvar. Mi smo skrojeni tako da obično nismo zadovoljni sa onim što imamo i to nas stalno navodi na nove želje. Dok želimo, mi smo u stanju praznine ili gladi. Želje potiču od uverenja da nas može usrećiti nešto izvan nas. Visoko razvijene osobe prestaju biti vezane željama. Ne zato što se asketski odriču materijalnog sveta, jer bi to značilo jedan vid patnje, već što su u stanju “jesam” (sadašnjem trenutku) potpuno sretni i ispunjeni. Samac je uveren da može biti sretan ako pored sebe ima partnera, osoba bez dece ima snažnu želju za potomstvom, bolesnik želju da ozdravi, siromah ima ogromnu potrebu za novcem. Kada se sve to postigne, nastaju nove želje, jer se time ne dostiže punoća. Nešto nam biva uzeto ili dato sa razlogom. Bogat čovek ne mora biti sretan, niti siromah nužno mora biti nesretan. Naš psihološki sklop veruje da je sreća stanje ravno količini ispunjenih želja. Novogodišnje i rodjendanske čestitke uglavnom kažu “želim da ti se ispune sve želje, da imaš para, ljubavi, zdravlja” i bit sreće svode na imanje, posedovanje nečega. Kada je reč o afirmacijama, one nikako ne mogu nadjačati naša uverenja.
Pročitajte još: AFIRMACIJE LOUISE HAY ZA USPEŠAN ŽIVOT
Želja (nemanje, ono što nije) zasenjuje ono što imamo, nezadovoljstvom postojećim stanjem, neprihvatanjem, pojačavamo vibraciju “nemati”. Univerzum nam ponekad donese šokantan preokret života ili iznenadni gubitak. Želja nas zatvori nezadovoljstvom i tu postoji ogromna tenzija da se pusti ta guma koju smo zategli. Umeren i uravnotežen život je najveće bogatstvo i najveća umetnost.
Afirmacije nisu samo stvar verbalnog izraza, ja ću sad izgovarati neku rečenicu i promeniti svoje stanje. To je nemoguće i zbog toga masa ljudi kaže “radio sam afirmacije, ali to je bezveze, nema nikakvog efekta”. Prvi korak ka uspehu jeste prihvatanje stanja, svog života kakav jeste i življenja u sadašnjem trenutku sa osećajem potpunog ispunjenja i sreće. Da li to znači da bolestan čovek može biti sretan? Da li to znači da osoba koja prolazi kroz razvod braka može u ovom trenutku biti sretna? Koja je doživela gubitak ili tragediju? Da bi se krenulo ka isceljenju, potreban je samo jedan trenutak da uhvatimo tu iskru svetla unutar sebe i osetimo beskrajni, blaženi mir. Kada jednom osetimo to stanje, postaje nam poznato i stalno težimo ka njemu. Tu se oživljava jedno izgubljeno sećanje, odnosno znanje. Mi dobro poznajemo ugodnost tog osećaja sreće, ali ga iz bezbroj razloga zatomljujemo, jer verujemo da ne možemo biti sretni dok se ne ispune određeni uslovi i tako stvaramo alibi za svoje stanje – kako ću biti sretan, kad je oblačno vreme, kad mi plata kasni, kad država propada, kad sam u svadji sa partnerom…Ubedjeni smo da u stanju zabrinutosti imamo kontrolu nad situacijom i čini nam se da je to normalno stanje. Bojimo se opustiti, da ne bismo zaboravili brige, jer je sasvim normalno biti zabrinut. Patnja je stanje koje treba isceliti, a ne održavati. Kakve to veze ima sa afirmacijama? Možda i ne treba poseban odgovor, ali dosta ljudi živi u prošlosti i plaši se pustiti svoju patnju, jer se čini da time povredjuje neku osobu ili sećanje na nju. Uvereni da nemaju pravo na sreću. Svi mi imamo ukorenjena uverenja o svojoj vrednosti. Ako duboko verujemo da nešto zaslužujemo, da nam prirodno pripada, nije nam teško doći do toga. Svaki uspešan atletičar, još pre trke mora sebe videti na cilju i prirodno preuzeti pobednički pehar pre nego se to zaista dogodi. Ne zato što to želi, već zato što zna da mu pripada. A željeti i znati su dva različita stanja i emituju potpuno različite vibracije.
Afirmacije su u verbalnom smislu vezane za grlenu čakru. Međutim, afirmacije se rade celim bićem, a um je glavni ometač. Um je vezan za ego, znanje za svest i oni su u obrnuto proporcionalnom odnosu. Da bismo pojednostavili stvar, kada ujutro ustanemo, znamo da trebamo na posao, celim bićem znamo da je tako i sve se odvija u pravcu da se to i dogodi, svaka kretnja i misao su na toj vibraciji. Prirodno i bez napora verujemo i znamo da će se to dogoditi jer sebe već vidimo u kancelariji, prodavnici, fabrici. Međutim, kada bi se probudili i pomislili da ćemo na posao otići skupocenim ferarijem, um bi pružio snažan otpor, jer znamo da nam takav luksuz ne pripada, zbog čega verujemo da je nemoguće i svaka naša ćelija će emitovati takvu vibraciju. Dakle, naše celo biće je učinilo kontra-afirmaciju od “imati”. Zbog takvih stvari, sami stvaramo platformu da se celi život vrtimo oko iste ravni ili istog kvaliteta života. Nama je lako stvoriti viziju sebe na poslu, ali teško možemo stvoriti osećaj sebe u tom automobilu. Razlika je u poznavanju osećaja. Ako nikada nismo bili na moru, možemo se samo udaviti u vodi kada udjemo u nju. Ali, plivati svi znamo, ono je deo zaboravljenog znanja. Jer mi samo možemo “naučiti” ono što već znamo, odnosno oživeti sećanje. Možemo se udaviti samo zbog neznanja. Možemo se plašiti vode i misliti da ne znamo plivati, ali ono što mislimo je često u suprotnosti sa onim što znamo i deo je blokiranog mehanizma uma, odnosno ega koji se bori protiv svetla.
Izvor: zakonprivlacnosti.com
